Постоји, по мом осећању, једна врста ноћи која нарочито припада пустињи. То није блага ноћ шума, где као да лишће и вода заједно шапућу…
Док за собом остављам прве олтаре, гробове и свете пределе ранијег људског живота, затичем себе како корачам ка каменој геометрији најранијих…
Када покушам да историју божанске моћи испратим уназад, ка њеним почецима, не почињем од краљева, списа или храмова. Почињем од људи…
Речи, чини ми се, могу да надживе светове који су им први дали снагу. Прелазе из доба у доба као излизани новчићи, с напола избрисаним ликовима, а ипак и даље…
Не мислим да је ова књига почела као расправа. Пре ће бити да је почела као рана тако обична да у први мах нисам умео да је именујем…
