У петак су стигли резултати теста. На врху Самове стране стајао је број, исписан црвеном бојом, заокружен.
Сам је дуго гледао у тај број. Био је мали. А ипак, тако исписан црвеним мастилом, као да је говорио нешто веће од математике. Као да је говорио: толико си паметан. То си ти. Целог викенда тај број га је пратио као мали сиви облак.
У суботу није ништа правио. У недељу није цртао.
Али у недељу увече бака га је замолила да помогне да поправе стару баштенску капију, ону која је годинама висила накриво. Нико није успео да је среди.
Сам је клекнуо у мокру траву, окренуо шарку овамо-онамо, размислио, покушао поново — и капија се затворила тихим, савршеним шкљоцем.
Баka није запљескала. Само га је погледала и тихо рекла: „У теби има далеко више него што је ико досад измерио.“ Сам је помислио на број написан црвеном бојом.
Рекао му је једну малу ствар о једном сивом јутру. Није знао ништа о капији. Није знао за приче у његовој глави, ни за начин на који је умео да насмеје своју млађу сестру, ни за све оно што још није ни покушао.
Број може да ти каже како је прошао тест. Никада не може да ти каже ко си.
Једно чудо које можеш да пробаш: помисли на једну ствар коју умеш да радиш, а коју ниједан тест у школи никада није ни питао. И то се рачуна.
(из 1. поглавља, „Рана и чудо“ — број написан црвеном бојом)