Завршна поглавља „Престола невидљивог“ постављају најосновније питање које једна цивилизација може избегавати: шта постављамо на највише место када престанемо да се аутоматски клањамо расту? Одговор књиге је оно што она
„Престоли невидљивог“ се не завршава притужбом. Завршава се избором о томе како опажамо. У својим завршним поглављима окренутим будућности, књига сучељава два начина гледања на људско биће. Један назива предвидивим
